Kako razgovarati s detetom o nasilju i na koji način mu pružiti neophodnu zaštitu, pomoć i podršku?

Nasilje nad decom već godinama više nije tabu tema. Sprovedena su mnoga opsežna istraživanja o različitim aspektima nasilja nad najmlađima, o njemu se neprestano govori i piše. Često se postavlja pitanje kako zaštititi dete od nasilja, kada je ono toliko zastupljeno, kako na ulici, igralištima, sportskim terenima, u klubovima, tako i na internetu, društvenim mrežama i u medijima. Naročito je poražavajuća činjenica da je nasilje nad decom najučestalije baš na mestima i u situacijama gde bi dete trebalo da se oseća najbezbednije, u školi i porodici, a da je počinilac nasilja nad detetom u najvećem broju slučajeva detetu poznata, pa čak i veoma bliska osoba!

Znajući to, neretko postavljamo pitanje na koji način možemo pomoći detetu, pružiti mu neophodnu zaštitu, pomoć i podršku.

Kao i kod većine problema, najbolja zaštita svakako je prevencija, razgovor, izgradnja i negovanje odnosa poverenja s detetom. Stoga, daćemo vam nekoliko saveta kako da razgovarate s detetom o nasilju, da mu pružite neophodnu podršku i poverenje.

 

Pokrenite razgovor

Iskoristite konkretne događaje iz škole, vesti, filmova, klipova sa društvenih mreža, igrica i sl. da započnete razgovor s detetom. Na primer: „Jesi li čuo/la šta se dogodilo onom dečaku? Šta si čuo/la? Šta misliš o tome? Kako se osećaš povodom toga?“ Pritom izbegavajte preopširna objašnjenja i davanje lekcija, budite što koncizniji i jasniji.

 

Budite uvek otvoreni za razgovor

Pokušajte da ne odlažete razgovor kada vam se dete obrati za pomoć. Ukoliko ipak imate neodložne obaveze i niste u prilici da se posvetite detetu u tom trenutku, pitajte da li je u redu da ga saslušate malo kasnije.

 

Naučite dete postavljanju ličnih telesnih granica

Iako isprva može da deluje neobično i u našoj kulturi čak i nepristojno, u kontekstu zaštite dece od različitih vidova nasilja, naročito seksualnog, veoma je važno učiti dete da kaže „ne“. Naučite dete učtivim načinima da kaže „ne“ u tim situacijama!

Učenje deteta postavljanju ličnih telesnih granica važno je već od najranijeg uzrasta, kako bi ono naučilo da se u svakoj situaciji zauzme za sebe i zaštiti od manipulacije i iskorišćavanja.

 

Nemojte izbegavati da saslušate dete koje vam se poveri

Bilo da ste roditelj, nastavnik, rođak ili komšija, ukoliko vam se dete poveri da trpi nasilje, nemojte ga odbiti.  Ako je dete odabralo baš vas da vam se poveri, to je učinilo s razlogom, zato što u vas ima poverenje. Zbog toga je važno da na vašem licu vidi da ste spremni da ga saslušate i da mu verujete. Ako dete vidi da se vi ne možete nositi s tim, ono će se povući, možda će čak i poreći da se bilo šta dogodilo kako bi vas zaštitilo i tako ćete propustiti priliku da detetu pomognete.

 

Pružite mu podršku i poverenje

Dete koje trpi nasilje doživljava mnoge neprijatne emocije poput straha, stida, krivice, tuge i nesigurnosti, koje ga sputavaju da se obrati za pomoć. Imajući to u vidu, ukoliko vam se dete poveri da ima iskustvo zlostavljanja, suzdržite se od reakcija poput ovih: „Zašto nisi do sada ništa rekao/la?“, „Zašto si toliko dugo ćutao/la?“.

Zbog toga je veoma važno da u ovakvoj situaciji pokažete: smirenost, spremnost da se nosite s tim, podršku i poverenje. „S tobom je sve u redu“, „Verujem ti“ i „Nisi ti ni za šta kriv/a“, najvažnije su poruke koje bi detetu u ovoj situaciji trebalo da pošaljete.

 

Ne ignorišite simptome

Postoje različiti znakovi koji mogu ukazati na to da je dete pretrpelo neki vid nasilja, a oni se najčešće manifestuju kroz:

1. probleme u školi: poteškoće s koncentracijom, pažnjom, učenjem, a zbog stresa dete može postati iritabilno, konfliktno, agresivno prema nastavnicima i vršnjacima;
2. promene u ponašanju: bilo da postaje agresivno ili previše povučeno, može da ima poteškoće sa spavanjem, nesanicu, noćne more, regresiju u razvoju (npr. počinje da mokri u krevet ili da sisa palac);
3. izbegavanje nasilnika: dete izbegava da bude u blizini određene osobe, odaje znake da je se plaši, pokušava da izbegne da provodi vreme nasamo s njom;
4. fizičke i zdravstvene probleme: može imati podlive i modrice od grubog ophođenja prema njemu/njoj, bolove u genitalnim i analnim predelima, različite psihosomatske tegobe, a pogotovo među adolescentima česti su samopovređivanje, poremećaji u ishrani, anoreksija ili gojaznost, zloupotreba lekova, alkohola ili psihoaktivnih supstanci.

 

Reagujte!

Konačno, bilo da primetimo neke od gorenavedenih znakova, da nam se dete poveri, da čujemo buku iz komšiluka ili da iz bilo kog drugog razloga posumnjamo da je dete žrtva nasilja, važno je da nešto povodom toga i preduzmemo, čak i ako je to samo sumnja. Nasilje nikada nema opravdanje, naročito ne ukoliko je usmereno prema detetu koje nema priliku ni mogućnost da se od njega odbrani. Institucije poput centra za socijalni rad ili policije nadležne su da reaguju na svaki, pa i anonimni poziv građana, procene situaciju i u skladu s njom pruže neophodnu pomoć i zaštitu.

 

Nina Davidović, psiholog Centra za nestalu i zlostavljanu decu